Uskršnje priče

Hristos Vaskrse! Nadam se da u sreći i zdravlju provodite Uskrs.

Ko god me imalo poznaje, taj dobro zna koliko se radujem Uskrsu. Nisam neki vernik, ne idem u crkvu, postim maksimalno dva dana godišnje i generalno sam ne previše zainteresovana da verujem u nešto što ne vidim, no Uskrs je za mene baš poseban dan. To je praznik (zajedno sa našom krsnom slavom) za koji me vežu najlepša sećanja iz detinjstva i kome se i dan danas radujem kao kada sam bila mala.

Naša mama je imala mnogo smisla da praznike učini lepima. Ne znam koliko ste vi upražnjavali (ili upražnjavate) taj običaj, ali ona nas je kao male navikla da dan pred Uskrs napravimo takozvana „gnezda“ (što su zapravo bile obične kartonske kutije u koje smo moj brat i ja stavljali travu i ukrašavali ih cvećem) verujući da tokom Uskršnje noći zec dolazi u našu kuću i ostavlja nam slatkiše i čokoladna jaja. Logično, taj zec je bila ona, ali je bila neverovatno vešta da slatkiše ubaci u gnezda dok mi zaista spavamo, te mi godinama nismo uspevali (tj. bar ja nisam) da shvatimo da zec ne postoji. Sada kada razmišljam o tome, jako mi je smešno, jer se, na primer, ne sećam da sam ikada verovala u Deda Mraza dok sam za Uskršnjeg zeca dugo mogla bukvalno da potpišem da zaista postoji! :D Čak se sećam da je moj tata tokom hladnih zimskih noći često govorio „Noćas će i zec mater tražiti“ i da sam ja uvek mislila da je taj zec koji traži mamu isti onaj zec koji meni donosi čokoladna jaja za Uskrs. Bilo kako bilo, svake godine dan pred Uskrs, ja i brat smo izlazili na livadu da beremo cveće i trpamo ga u gnezdo. Omiljena biljka za ukrašavanje gnezda mi je bio onaj žuti žbun što raste svukuda (obično oko Uskrsa procveta), a bila sam relativno nesrećna u onim godinama kada je Uskrs padao kasnije pa je žuti žbun tada već bio uveliko zelen. I dan danas kad vidim taj žbun (vegetacija u severnoj Italiji je slična onoj u Vojvodini, pa ga i ovde vidim svakog proleća), seti me na Uskrs i Uskršnja gnezda.

Ukoliko već niste shvatili o kom se žbunu radi, to je ovaj :)

Elem, osim ideje da tokom noći dolazi zec, radovali smo se i poklonima koje nam je za Uskrs donosio. Uvek su tu bila kojekakva čokoladna jaja upakovana u one šarene papire, čokoladni zečevi, zatim Kinder jaja ( svi znamo koliko su bila skupa! ), a sećam se da smo jedne godine bili naročiti srećnici jer smo i brat i ja dobili po jednog velikog čokoladnog zeca koji vozi auto. Ti ogromni zečevi u automobilima bili su upakovani u providne kutije i jeli smo ih danima posle Ukrsa. Verujem da je nam je oboma to jedno od najupečatljivijih uspomena na detinjstvo.

Što se tiče farbanja jaja, opet je mama bila glavna za taj posao. Imala je jako puno volje da ih umotava u čarape sa listićima i travom i uvek su ispadala super kul. Meni i bratu je sam posao umotavanja i bojenja bio manje zanimljiv, ali smo ih gotivili kad su bila već ofarbana! Sećam se da je mama svake godine farbala desetine i desetine jaja, verovatno zato što smo mi bili mali i što nas je samo interesovalo da ih izlupamo. Danas kad farbam, ofarbam u vrh glave dvadeset jaja a ne znam ni toliko šta će mi, ali sam apsolutno zagrejana da ih farbam milion jednom kad budem imala decu.

Jedno od mojih omiljenih jaja ove godine

Godine su prošle, a Uskršnji scenario se promenio. Ovo je već treći Uskrs koji ne provodim u Srbiji, ali se svake godine trudim da ofarbam jaja a čak i napravim gnezdo. Mislim da sada to najviše radim iz razloga što mi je način na koji se Uskrs slavi u Italiji pomalo tup i što hoću da pokažem kako se kod nas praznuje na mnogo lepši način. Kao ni za Božić, Italijani ni za Uskrs nemaju neku naročitu tradiciju. Jaja, generalno, ne farbaju već kupe veliko čokoladno jaje u supermarketu, to se stavi na Uskršnju trpezu i tu se priča završava. Nema lupanja jaja, nema kuvane šunke i nema mladog luka – čista tuga što se mene tiče. Moj momak nije ni znao šta je gnezdo dok ga ja nisam naučila da treba svake godine on da glumi zeca. I svake godine mu danima pred Uskrs ponavljam da ću napraviti gnezdo i da očekujem da u njemu ujutru bude nešto čokoladno, a onda se on ne seti do poslednjeg momenta da treba nešto da kupi pa se polomi tražeći bio šta u supermarketu veče uoči Uskrsa.

Kako farbam jaja u Italiji? Odgovor je – kako uspem. Boje za jaja nisam nikad pronalazila tako da ih bojim prirodnim putem. Prošle dve godine sam se dosta oslanjala na recepte s interneta, mada sam za dosta njih otkrila da su baš loši. Tipa, savetuju kurkumu za žutu boju (a jaje postane jedva žuto posle milion godina provedenog u žutoj vodi), spanać za zelenu (isto promašaj), cveklu za crvenu.  Jedina stvar koja pali u 100% slučajeva je lukovina! I logično da u parku uvek naskupljam deteline i ostalih travčica koje lepo izgledaju pa pre lukovine motam jaja u čarape.

Ove godine sam isprobala cveklu kao recept za crvenu boju i razočarala se jer su jaja postala jedva vidljivo žuta. Takođe, po prvi put sam kupila i plavu boju za kolače i efekat je bio onako – niti jako dobar niti jako loš. Ono što mi je bio najveći hit ovoga puta su bela jaja koja sam šarala bojicama, lakom za nokte i šarenim selotepom. Ukoliko niste probali da napravite bela jaja, recept je da u šerpu stavite jednaku količinu vode i sirćeta, a kada ova smesa provri, stavite unutra jaja i kuvate ih 15minuta. Na ovaj način, ljuska potpuno pobeli, a onda možete da šarate jaja kako želite.

Sledeće godine planiram da isprobam dekupaž tehniku za farbanje jaja. Do tada, zadovoljna sam ovim ovogodišnjim:

Prva tura ovogodišnjih jaja

Druga tura ovogodišnjih jaja

Šta su vas naučili o Uskrsu kada ste bili mali? Da li ste tome naučili svou decu ili planirate da to uradite? J

Srećan vam praznik,

Aleksandra

Svako je predsednik sopstvene države

Zdravo svima! Da li ste se setili da se umijete cvećem ovog jutra?

Prošle nedelje post je izostao. Nisam bila kod kuće tokom vikenda, a radna nedelja koja mu je prethodila nije mi dozvolila da išta napišem, tako da sam sama sebi definisala izostanak posta kao „predizbornu tišinu“. Ipak, iako nisam bila u standardnom okruženju tog 2. aprila, pažljivo sam pratila statistiku predsedničkih izbora, a obzirom da sam veliki ljubitelj društvenih mreža, i komentare mojih fb prijatelja na zbivanja tokom tog dana, a i tokom predstojećh nekoliko dana. Otuda danas par reči o izborima. Kažem par, jer više od toga ne zaslužuju.

Generalno, smatram da su izbori precenjeni. Iako, naravno, stojim iza toga da na glasanje apsolutno treba izaći ma koliko nemali volje za politička prenemaganja niti nade da će baš vaš glas nešto da promeni, mislim da su očekivanja koja imamo svaki put kada se nešto bira mnogo viša nego što realnost može da iznedri. Deluje mi (a o tome pričam iz sopstvene perspektive) da ljudi otprilike razmišljaju ovako:  „Evo danas će da se izglasa nova vlast, pa će od sutra sve da se promeni iz korena i da nam bude bolje“. Uzrokovane zrnom nade što je preostala posle silnih godina lošeg života, ovakve misli su prirodne, no mislim da su one suviše daleko od onog što zaista može da se uradi.

Naša je zemlja istorijski u problemima. U poslednjih par desetina godina, imali smo ratove, svađe, gubljenja teritorije, propadanje društvenih sistema, propadanje fabrika, korupciju u svim slojevima svega što još stoji na nogama i šta sve već ne. Van svega toga, mi Srbi imamo i interesantan mentalni sklop: mnogo smo pametni i svi znamo šta je rešenje za naše nedaće, ali smo i „pljuvači“ po prirodi pa sve i da nam se ponudi baš to naše rešenje nama iz nekog razloga ipak neće valjati. Nikome od nas glasača nije tačno jasno kako nam funkcioniše državni aparat, a svako od nas misli da baš on zna najbolje kako bi se sve moglo rešiti. Pa nije da čovek mora biti veliki genije pa da shvati da para nema ni od korova te da treba naći načine da se iste sliju u državu, no, drugari, genije treba biti da bi se shvatilo kako, a da ne spominjem da svaka nova vlast u Srbiji, bila nova ili stara, ne kreće od nule nego od apsolutne nule tako da se ne treba mnogo ložiti na priče da će od sutra biti bolje, jer neće pošto to realno nije moguće.

Jedina stvar koja može da bude bolja već od sutra smo mi sami. Strašno je svoje nade, očekivanja i veru u uspeh vezivati za vlast u zemlji u kojoj živimo jer to je, iako bitan,  samo jedan spoljašnji faktor koji na ono što se zbiva u nama samima ne mora da utiče.

Vlast ne može da nam oduzme obrazovanje. Jeste, škole i fakulteti su nam ovakvi ili onakvi, ali ako smo već dovoljno inteligentni da smo to uspeli da shvatimo, onda smo valjda i da umemo stvar u svoje ruke i probamo više i sami da učimo, ako za tim uviđamo potrebu. Vlast ti neće oduzeti biblioteku ako već nemaš pare za internet, a ako imaš pare za internet, onda imaš milion načina za usavršavanje u oblastima koje ti se dopadaju ili koje smatraš profitabilnim.

Vlast ne može da ti oduzme zdravlje, ono pripada samo tebi. Da, zdravstveni sistem je loš, ali tu dolazimo kad je isto već narušeno. Ako ste se probudili i nemate tegobe, vi ste već srećniji od mnogo ljudi na ovom svetu. Ovo jeste kliše, no zdravlje je možda jedina stvar koja je zaista ali zaista bitna. Vaše je da čuvate sopstveno fizičko i mentalno zdravlje, Vučić je tu bez ikakvih snaga. :D  Kontrolišite stanje svog organizma jednom godišnje, nađite mesta gde se to može uraditi sa manje para ako ih već nemate, svesno zakažite 6 meseci unapred ako već treba da se zakazuje. Osvrnite se na prirodu koja je besplatan i neograničen resurs: parkovi za šetnju ili trčanje su besplatni, sjaj sunca i zelenilo trave vam niko ne može oduzeti, izađite napolje i udahnite svež vazduh!

Vlast ne može da ti donese svest o sopstvenim mogućnostima. Uvek sam smatrala da su ljudi koji su uspeli da shvate „dokle mogu da dobace“ i to na pravi način primenili najsrećniji ljudi na svetu (kao banalan primer mi uvek pada na pamet kafe kuvarica iz moje firme koja uvek dočekuje sa osmehom nas visoko školovane i istresirane radnike koji ničim nismo zadovoljni jer mislimo da uvek može bolje, a ona je tako srećna sa ono malo što ima i baš je briga što može bolje kad je ona ovako mirna i srećna). Sedi sa sobom i razmisli o svojim ciljevima, šta su stvari koje treba da popraviš da bi bio zadovoljniji i kreni da deluješ. Ako misliš da je tvoj domet i sreća u tome da konobarišeš u nekom kafiću onda pronađi mesto koje ti odgovara, ako misliš da si rođen za direktora a eto sistem je truo i ne dozvoljava ti da to postaneš, a ti kreni da radiš prvo za 20 hiljada a u međuvremenu traži načine da postaneš to što želiš. Ako misliš da je sistem truo u bilo kom slučaju onda nađi način da iz njega izađeš, ne sedi nad njim i ne oplakuj ga, jer sistem ima svo vreme ovog sveta a tvoje prolazi. Nemoj da buljiš u tv misleći kako je sve teško i kako nikada ništa nećeš postići jer možeš postići sve što želiš ukoliko za to imaš pravi plan, a pravi plan se niti kuje niti ostvaruje ispred televizora. Izađi i kreni nešto da radiš, ne tapkaj umestu jer to je jedino što te može ubiti.

Vlast ne može da ti donese porodicu, prijatelje, ljubav. To je ono što imaš i stičeš sam. Sve uspomene koje nosiš sa sobom kao i verovatno 80% stvari koje te čine srećnim u životu vezane su za ljude i situacije a ne za tamo nekog predsednika ili premijera. Da li se ja sećam ko je bio predsednik Vlade te godine kad nam je ćale kao malima svakog meseca davao platu od 50 dinara jer smo na svaka dva sata išli u kiosk koji je držao da vidimo da li fali nešto od robe, kad smo ja i moja najbolja drugarica imale modre noge od glupog kliska na  ekskurziji na Kopaoniku (kakva zabava za sirotinju! :D ), kad sam lumpovala do 5 ujutru na Zakintosu, ili kad sam prošetala na Keju sa tamo nekim dečkom koji mi se u tom momentu sviđao? Naravno da ne, jer koga je tada bolelo uvo za vlast?

Što se osnivanja porodice tiče, imala sam prilike da čujem izvanredno besmislene izjave ljudi mojih godina kako eto ne žele da imaju decu ukoliko ne mogu da im pruže normalan život. Pa čekaj, da li to znači da treba sebe da lišiš sreće da imaš dete (uz pretpostavku da je to tvoja sreća) jer eto zemlja je propala i normalnog posla nema? Izađi iz zemlje ako ti se ne dopada, radi 2 bezveze posla da bi zaradio kao za jedan normalan, idi i deluj umesto što po sav dan protestuješ zbog vlasti za koju ne znaš ni da li je možda već na dobrom putu da nešto postigne, jer si ti bio za „one druge“ za koje ne znaš da navedeš 10 dobrih strana ali su ti dobri jer su opozicija. Iskulirajte od političkih ideja, ljudi! Malo je vizionara koji menjaju svet a verovatnoća da ste to baš vi je još manja, zato se posvetite onome što ima smisla, a ima smisla da ostvarite sebe i svoju porodicu, nezavisno od toga ko je na vlasti.

Na kraju svega, vlast ne može da ti oduzme ovaj momenat u kome živiš. Živi ga zato punim plućima, ne razmišljaj previše o onome što je bilo juče,  ne prevrći dijaloge iz prošlosti po milioniti put, ne oplakuj one koji su iskoračili iz tvog života jer im tu verovatno i nije bilo mesto. Ne misli puno ni na ono što će biti sutra. Imaj ciljeve, ali ne daj da ti sutra definiše danas, jer danas je ono što sigurno poseduješ a sutra će se desiti ili neće. 

Sa ovom mišlju vas ostavljam da imate lepo nedeljno popodne. Zar nije, uostalom, divota što se ono dešava svakih sedam dana?

Do sledećeg posta,

Aleksandra