Uskršnje priče

Hristos Vaskrse! Nadam se da u sreći i zdravlju provodite Uskrs.

Ko god me imalo poznaje, taj dobro zna koliko se radujem Uskrsu. Nisam neki vernik, ne idem u crkvu, postim maksimalno dva dana godišnje i generalno sam ne previše zainteresovana da verujem u nešto što ne vidim, no Uskrs je za mene baš poseban dan. To je praznik (zajedno sa našom krsnom slavom) za koji me vežu najlepša sećanja iz detinjstva i kome se i dan danas radujem kao kada sam bila mala.

Naša mama je imala mnogo smisla da praznike učini lepima. Ne znam koliko ste vi upražnjavali (ili upražnjavate) taj običaj, ali ona nas je kao male navikla da dan pred Uskrs napravimo takozvana „gnezda“ (što su zapravo bile obične kartonske kutije u koje smo moj brat i ja stavljali travu i ukrašavali ih cvećem) verujući da tokom Uskršnje noći zec dolazi u našu kuću i ostavlja nam slatkiše i čokoladna jaja. Logično, taj zec je bila ona, ali je bila neverovatno vešta da slatkiše ubaci u gnezda dok mi zaista spavamo, te mi godinama nismo uspevali (tj. bar ja nisam) da shvatimo da zec ne postoji. Sada kada razmišljam o tome, jako mi je smešno, jer se, na primer, ne sećam da sam ikada verovala u Deda Mraza dok sam za Uskršnjeg zeca dugo mogla bukvalno da potpišem da zaista postoji! :D Čak se sećam da je moj tata tokom hladnih zimskih noći često govorio „Noćas će i zec mater tražiti“ i da sam ja uvek mislila da je taj zec koji traži mamu isti onaj zec koji meni donosi čokoladna jaja za Uskrs. Bilo kako bilo, svake godine dan pred Uskrs, ja i brat smo izlazili na livadu da beremo cveće i trpamo ga u gnezdo. Omiljena biljka za ukrašavanje gnezda mi je bio onaj žuti žbun što raste svukuda (obično oko Uskrsa procveta), a bila sam relativno nesrećna u onim godinama kada je Uskrs padao kasnije pa je žuti žbun tada već bio uveliko zelen. I dan danas kad vidim taj žbun (vegetacija u severnoj Italiji je slična onoj u Vojvodini, pa ga i ovde vidim svakog proleća), seti me na Uskrs i Uskršnja gnezda.

Ukoliko već niste shvatili o kom se žbunu radi, to je ovaj :)

Elem, osim ideje da tokom noći dolazi zec, radovali smo se i poklonima koje nam je za Uskrs donosio. Uvek su tu bila kojekakva čokoladna jaja upakovana u one šarene papire, čokoladni zečevi, zatim Kinder jaja ( svi znamo koliko su bila skupa! ), a sećam se da smo jedne godine bili naročiti srećnici jer smo i brat i ja dobili po jednog velikog čokoladnog zeca koji vozi auto. Ti ogromni zečevi u automobilima bili su upakovani u providne kutije i jeli smo ih danima posle Ukrsa. Verujem da je nam je oboma to jedno od najupečatljivijih uspomena na detinjstvo.

Što se tiče farbanja jaja, opet je mama bila glavna za taj posao. Imala je jako puno volje da ih umotava u čarape sa listićima i travom i uvek su ispadala super kul. Meni i bratu je sam posao umotavanja i bojenja bio manje zanimljiv, ali smo ih gotivili kad su bila već ofarbana! Sećam se da je mama svake godine farbala desetine i desetine jaja, verovatno zato što smo mi bili mali i što nas je samo interesovalo da ih izlupamo. Danas kad farbam, ofarbam u vrh glave dvadeset jaja a ne znam ni toliko šta će mi, ali sam apsolutno zagrejana da ih farbam milion jednom kad budem imala decu.

Jedno od mojih omiljenih jaja ove godine

Godine su prošle, a Uskršnji scenario se promenio. Ovo je već treći Uskrs koji ne provodim u Srbiji, ali se svake godine trudim da ofarbam jaja a čak i napravim gnezdo. Mislim da sada to najviše radim iz razloga što mi je način na koji se Uskrs slavi u Italiji pomalo tup i što hoću da pokažem kako se kod nas praznuje na mnogo lepši način. Kao ni za Božić, Italijani ni za Uskrs nemaju neku naročitu tradiciju. Jaja, generalno, ne farbaju već kupe veliko čokoladno jaje u supermarketu, to se stavi na Uskršnju trpezu i tu se priča završava. Nema lupanja jaja, nema kuvane šunke i nema mladog luka – čista tuga što se mene tiče. Moj momak nije ni znao šta je gnezdo dok ga ja nisam naučila da treba svake godine on da glumi zeca. I svake godine mu danima pred Uskrs ponavljam da ću napraviti gnezdo i da očekujem da u njemu ujutru bude nešto čokoladno, a onda se on ne seti do poslednjeg momenta da treba nešto da kupi pa se polomi tražeći bio šta u supermarketu veče uoči Uskrsa.

Kako farbam jaja u Italiji? Odgovor je – kako uspem. Boje za jaja nisam nikad pronalazila tako da ih bojim prirodnim putem. Prošle dve godine sam se dosta oslanjala na recepte s interneta, mada sam za dosta njih otkrila da su baš loši. Tipa, savetuju kurkumu za žutu boju (a jaje postane jedva žuto posle milion godina provedenog u žutoj vodi), spanać za zelenu (isto promašaj), cveklu za crvenu.  Jedina stvar koja pali u 100% slučajeva je lukovina! I logično da u parku uvek naskupljam deteline i ostalih travčica koje lepo izgledaju pa pre lukovine motam jaja u čarape.

Ove godine sam isprobala cveklu kao recept za crvenu boju i razočarala se jer su jaja postala jedva vidljivo žuta. Takođe, po prvi put sam kupila i plavu boju za kolače i efekat je bio onako – niti jako dobar niti jako loš. Ono što mi je bio najveći hit ovoga puta su bela jaja koja sam šarala bojicama, lakom za nokte i šarenim selotepom. Ukoliko niste probali da napravite bela jaja, recept je da u šerpu stavite jednaku količinu vode i sirćeta, a kada ova smesa provri, stavite unutra jaja i kuvate ih 15minuta. Na ovaj način, ljuska potpuno pobeli, a onda možete da šarate jaja kako želite.

Sledeće godine planiram da isprobam dekupaž tehniku za farbanje jaja. Do tada, zadovoljna sam ovim ovogodišnjim:

Prva tura ovogodišnjih jaja

Druga tura ovogodišnjih jaja

Šta su vas naučili o Uskrsu kada ste bili mali? Da li ste tome naučili svou decu ili planirate da to uradite? J

Srećan vam praznik,

Aleksandra