Gruzija – neočekivana i nezaboravna (1.deo)

Da li vam je ikada u životu palo na pamet da putujete u Gruziju? Meni, kao verovatno i većini vas, nikada. Pretpostavljam zato što smo prečesto bombardovani pričama o mondenskim letovalištima i svetskim top destinacijama (kao da u njih pa imamo mogućnosti da odemo), ali delom i zato što jedino što znamo o ovoj zemlji jeste da je to nekadašnja članica Sovjetskog saveza i zasigurno zemlja koja je siromašnija i od naše Srbije, pa nam iz apsurda ne deluje privlačno jer svi potajno verujemo da bismo više uživali u lepotama Milana, Pariza, Njujorka...

Vreme je, u svakom slučaju, da zaboravite na predrasude (unapred se izvinjavam ukoliko ih već nemate, no ja ih jesam imala i odgovorno tvrdim da ima mnogo sličnih) i pozabavite se pitanjem odlaska u ovu fascinantnu zemlju. Što iz razloga jer vam za nju treba mnogo (ali zaista mnogo) manje para nego da odete u gorepomenute destinacije , što zbog toga što ćete tamo videti mnoštvo stvari koje u “našminkanoj” i odveć svuda istoj Evropi više ne postoje.

Ja sam se u Grziju obrela iz Milana početkom decembra 2016. Avio kompanija koja leti u Kutaisi (glavni grad regije Imereti; udaljen je oko 220km od Tbilisija) je Wizz Air, a nama najbliži direktan let je onaj iz Budimešte, ali obzirom da je od novembra postalo jeftino putovati i u Milano (uvedeni su letovi Ryainair-a iz Niša), svakako je moguće uhvatiti avion i odande. Povratnu kartu smo platili 80eur (slična je cena i iz Budimpešte), no nekoliko dana potom smo videli da je cena pala i na 50eur – potrebno je, očigledno, biti samo strpljiv i pratiti pomno Wizz Air-ov sajt. Još jedna veoma primamljiva stavka vezana za Gruziju je činjenica da nam za ulazak u ovu zemlju viza nije potrebna, što je veoma bitno obzirom da je to problem koji se javlja čim nama Srbima padne na pamet da se uputimo negde van Šengena ili Rusije.

Prva destinacija, logično, bio nam je upravo Kutaisi (ja sam ga u šali zvala Novim Sadom Gruzije), a prva (ne)prilika koja nas je snašla bio je sneg. Hotel u kome smo odseli koštao je 20eur za noć u sobi sa bračnim krevetom i uključenim doručkom. Pronađen je, jasno, na sajtu Booking.com, i bio je jedan od najskupljih ponuđenih opcija. Ispostavilo se da je većina putnika iz Italije tog dana odsela upravo na ovom mestu. Recepcioneri hotela govore engleski (i to su bili jedini ljudi koje smo upoznali u Kutaisiju a da su govorili engleski) i ubrzo su nam ponudili mogućnost organizovanih putovanja po pristupačnim cenama. Znajući, naravno, da je verovatno potrebno samo malo pronjuškati i pronaći još povoljnije opcije, dali smo se u internet potragu i ubrzo pronašli ono što smo tražili.

Infrastruktura Gruzije nije niti uređena niti od poverenja, a javni transport se uglavnom sastoji iz mini autobusa/kombija, koji iako koštaju veoma malo, nisu najbezbolnija opcija obzirom da “kultura ponašanja vozača u saobraćaju” u Gruziji nije na zavidnom nivou. Dakle, ukoliko ste spremni da platite malo više (a to i dalje ostane “malo”), uzmite taksi i putujte po svojoj volji. Kroz same gradove to je sigurno najbolja opcija (osim u Tbilisiju gde postoji metro), ali i na međugradskim rutama. Obilazak Kutaisi-ja i njegovih najlepših građevina koštao nas je 20 larija (1eur≈2,7 lari), a kada smo želeli vožnju od hotela do centra grada koštalo nas je 5 larija.

Pređimo konačno na temu šta videti u Kutaisiju. Za sam početak – katedrala Bagrati koja se nalazi u samom gradu i koja spada u nasleđe Unesco-a. Sama katedrala je u višem delu grada, te se sa nje zaista lepo vidi grad. Preporuke koje smo čuli pre same posete bile su da je treba obići u toku Mise, no prilično ograničeni vremenom, to nismo uspeli da uradimo. Do katedrale se može stići pešice, no mi smo, zbog snega koji je padao i manjka vremena, izabrali taksi kao opciju. Posle Bagrati katedrale, zaputili smo se u manastir Gelati i manastir Motsameta (oba se nalaze izvan grada, no do njih vodi isti put). Motsameta se pokazala kao fantastičan izbor obzirom da je sa uzvišenja na kome je bilo predivno gledati sneg koji je polako prekrivao gruzijska brda, a imali smo sreće i da se unutra nađemo u toku mise koja je vođena za ukupno dvoje ljudi (rekla bih što zbog vremenskih neprilika, što zbog činjenice da je manastir prilično udaljen od samog grada a put do njega ne tako jednostavan). Gelati je, nažalost, bio u fazi rekonstrukcije i jedino što smo uspeli bilo je da uđemo u dvorište manastira, napravimo nekoliko (umetničkih) slika i upoznamo jednog malog zečića koji je tamo živeo. 

Katedrala Bagrati

Manastir Motsameta

Umetnička fotografija iz dvorišta manastira Gelati

Manastir Gelati

Osim pomenutih građevina, okolina Kutaisija ima da ponudi i jedinstvenu prirodu (koju mi nažalost nismo uspeli da vidimo). Jedna od sigurno interesantnih destinacija je pećina Prometheus. Prema informacijama koje sam čula, ovo je najveća gruzijska pećina - u pitanju je niz hodnika dugačkih oko kilometar i po a koji su osvetljeni najrazličitijim bojama. Osim hodnika, pećinom teče i podzemna reka a obilazak čamcem je takođe u ponudi.

Destinacija broj 2 na našem putu bila je Chiatura. U pitanju je mali rudarski grad na 70ak kilometara zapadno od Kutaisija. Zanimljiva stvar vezana za ovaj grad je da su žičare osnovni vid prevoza – razlog tome je što je odlazak do nalazišta mangana i gvožđa rudarima bio otežan zbog geografskog položaja ovog grada, te su 60-ih godina prođlog veka u upotrebu uvedene žičare koje su omogućile radnicima lakše savladavanje svakodnevnih prepreka. Žičare su, danas, u veoma nepoželjnom stanju i ne preporučuju se više za upotrebu. Razlog zbog koga smo se odlučili za posetu Chaituri nisu, ipak, žičare no takozvani stub Katskhi. U pitanju, je 40 – ak metara visok krečnjački stub koji se izdiže usred poljane nadomak Chiature, a na kome se nalazi manastir koji je najverovatnije izgrađen tokom Srednjeg veka. Da bismo izbliza videli Katskhi, morali smo da pređemo jedan kilometar pešice po snegu dubokom do kolena (taksijem smo stigli dokle je bilo moguće), ali prizor je bio vredan žrtve. Mrak je polako padao i stub je bio potpuno osvetljen, a čovek koji je u “dvorištu” prodavao suvenire na lošem ruskom (koji je parirao mom lošem ruskom), objasnio nam je da u manastiru živi jedan monah. Dalje informacije o njegovom načinu života, iako smo želeli, nismo uspeli da dobijemo jer je jezička barijera bila isuviše velika...

Stub Katskhi

Stub Katskhi u sumrak

Hvala na čitanju mog prvog bloga i ujedno prvog dela fantastične priče o Gruziji. Za koji dan vraćam se sa drugim delom preporuka šta i kako raditi u ovoj prelepoj zemlji.

Ukoliko vam se ovaj post čini interesantnim ili imate bolo kakvu sugestiju/kritiku na način njegovog pisanja, zamolila bih vas da mi date do znanja kako bi ovaj blog bio poboljšan u budućnosti. 

Svako dobro,

Aleksandra