Pismo Premijeru

Zdravo svima i dobra vam nedelja!

Danas, iskreno govoreći, nisam imala u planu da izađem sa novim postom (zbog obaveza u nedelji koja predstoji), no obzirom da je ovaj moj novopečeni hobi dobio baš dosta pohvala i da mi je nekoliko osoba reklo kako im moji tekstovi lepo „legnu“ uz nedeljnu kafu, odlučih da ipak nešto objavim.

Ovoga puta, ponovo, neće to biti klasičan tekst već objavljujem mejl koji sam pre dve i po godine poslala na adresu predsednika Vlade.

Naime, te 2014.godine, kao što sam u nekom od prethodnih postova pomenula, završavala sam master studije u Novom Sadu i negde pred kraj istih dobila sam mogućnost da upišem još jedan master (na drugačiju temu) u Italiji. Epilog priče mnogi već znate, uspela sam da odem i u Milanu živim od septembra 2014. godine, no koliko je patnje trebalo da to realizujem većina vas ne zna. Tako da, za sve one koji su nekada bili u situaciji da odu u inostranstvo, traže pomoć od bilo koga ili ne daj bože od države, evo tog famoznog mejla na koji, jasno vam je, nikada nisam dobila odgovor:

06.08.2014.

Postovani,

unapred se izvinjavam na oduzetom vremenu onome ko bude citao moj mejl.

Pisem vam sa idejom da prezentujem situaciju u kojoj se nalazim, ne toliko iz razloga sto trazim pomoc, vec da skrenem paznju na to sa kakvim se problemima mladi ljudi ove zemlje susrecu, i da vas,nadam se, podstaknem na resavanje  istih, kada i ako na njih dodje red.

Naime, student sam 5.godine Primenjene matematike na Prirodno-matematickom fakultetu u Novom Sadu, zavrsavam fakultet u roku i uskoro cu da odbranim master rad. U maju ove godine stiglo mi je obavestenje italijanskog univerziteta Universita' Cattolica del Sacro Cuore da mi je odobrena stipendija za jos jedne master studije na temu Bankarstva i Finansija. Stipendija koja mi je dodeljena pokriva polovinu skolarine, a posto sam smatrana za jednog od najboljih kandidata na internacionalnom nivou odobren mi je i smestaj u Milanu, gde se Univerzitet na kom cu studirati nalazi.

Stipendija koja mi je dodeljena je maksimum koji sam od tog Univerziteta mogla da dobijem,a kako ovu priliku za nastavak studija smatram neprocenjivom za dalji razvoj mnogih svojih kvaliteta, odlucila sam da u Italiju odem. Osnovna prepreka mi je naravno nedostatak novca za drugu polovinu skolarine i zivot u Milanu. Postoji mogucnost da dobijem 2 stipendije koje mi sve to mogu pokriti,medjutim kako cu o tome da li su mi odobrene znati tek kroz par meseci, potrebna mi je pocetna suma od recimo, 3 do 4 hiljade evra kako bih u Milanu mogla boraviti dok mi stipendije ne legnu na racun. Kako tu pocetnu sumu moja porodica nije u mogucnosti da obezbedi, moja je ideja bila da se obratim firmama, bankama, opstini Temerin iz koje sam, Pokrajinskim Sekretarijatima u Novom Sadu kako bih eventualno dobila neku donaciju koja bi mi pomogla. 

Poslala sam svoju molbu zajedno sa dokumentacijom o svojim dosadasnjim dostignucima i pozivnim pismom za Italiju na nebrojeno mnogo adresa, izmedju ostalog mnogim bankama koje posluju u nasoj zemlji, firmama poput NIS-a, Polimarka,Tarketta, Yuco hemije iz Backog Jarka (mesta gde zivim). Niko mi nije odgovorio potvrdno,a cak od mnogih nisam ni dobila odgovor.  Pokusala sam i da trazim donaciju u zamenu za da jednog dana postanem radnik firme koja mi pomogne, opet se obracala bankama, NIS-u i opet sam bez ikakvog pozitivnog odgovora. Pokrajinski Sekretarijati ne finansiraju pojedince,a gde i postoji neka mogucnost za donaciju, moj trenutni fakultet (PMF Novi Sad) treba da konkurise za mene a oni se izjasnjavaju kao nekvalifikovani da kazu koliko cu ja biti dobar kandidat u Italiji,iako zavrsavam master studije sa prosekom 9.70. 

Vrlo se cesto desi i da mi firme odgovore da ne finansiraju pojedince vec iskljucivo projekte i organizacije. Da ne bude zabune - meni je jasno da se finansira ono sto je u okvirima teritorije i interesa nase zemlje, ono sto bi pozitivno doprinelo njenom prosperitetu i razvoju, ali zar uostalom i ja nisam neko ko tom prosperitetu moze pomoci? Sigurna sam da najveci broj srpskih studenata koji odlaze na skolovanje u inostranstvo zaista zeli da se vrati u Srbiju cak i u zamenu da samo pristojno zivi od svog rada, ali sa stavom kojim nas ova zemlja ispraca, tesko da ce neko pozeleti da se vrati. Prva sam oduvek bila optimisticna vezano za buducnost ove zemlje, ali su me tolika odbijanja za banalnu sumu od 3,4 hiljade evra, za koju sam cak ponudila i protivuslugu navela da zapadnem u ocaj i osecam se kao socijalni slucaj,a ne kao mlada i uspesna osoba koja samo zeli da stekne jos znanja kako bi direktno sebi,a indirektno drzavi Srbiji jednog dana opstanak ucinila laksim. Dovedena sam do toga da pomislim da ako ikako uspem da odem odavde, nikada se necu vratiti. A apsolutno sam uverena da nisam jedina koja je dovedena do ovog stadijuma.

Verujem da znate koliko je slucajeva slicnih meni u ovoj zemlji i koliko ce nasa privreda  tek da trpi posledice ovog masovnog osipanja mladih i skolovanih ljudi. Zasto kompanije ne bi mogle da pomazu studente i da posle ubiraju plodove njihovog znanja zaposljavajuci ih po njihovom povratku iz inostranstva? Zar tako ne bismo bili svi zadovoljniji i zar ne bismo lakse i brze isli u pozitivnom smeru? Samo kada bi nas ova zemlja ispratila normalo i pozitivno, vecina nas bi se vratila i pomogla joj. Svako  ulaganje u nas studente vratilo bi  se troduplo - znanjem, radom i zalaganjem koje smo spremni da  ponudimo kako bismo Srbiji uzvratili pomoc koju nam je ponudila onda kad nam je najvise trebalo. Zato apelujem na promene, i da se kroz nekoliko godina neko u mojoj situaciji ima kome obratiti.

Na kraju svega, jos jednom se izvinjavam za oduzeto vreme,ali se nadam da ce ovaj mejl,iako verovatno jedan u nizu problema pojedinaca ove zemlje, podstaci na razmisljanje, a pogotovo na delovanje kako bi se pomenuti problemi iole resili.

S postovanjem,

Aleksandra Radanovic

Bilo kako bilo, ja se zaista ustručavam što od pljuvanja države, to od pljuvanja premijera. Jasno je da milion stvari treba da se menja, ali to iako tema mejla iznad, nije osnovna poruka današnjeg posta.  

Niko od nas nema ništa od sedenja i pljuvanja na sistem jer nam takav kakav je ne omogućava ništa sem golog preživljavanja. Ono što možemo da uradimo jeste da se borimo sami za sebe, te da iz ove kolektivne bede (ne samo imovinske) uspemo izaći što manje ozleđeni. Bitno je samo shvatiti šta je dobro za nas same, pa učiniti sve da to ostvarimo. Uvek se sećam kad je moj brat bio mali i trenirao fudbal da mu je tata stalno govorio

Drugi mogu biti talentovaniji od tebe, ali se niko ne može truditi više od tebe.

Prevedimo samo reč talentovaniji u sintagmu „rođeni u boljim vremenima, bogatijim porodicama ili sa više mogućnosti“ i sve je jasno.

Kako sam ja na kraju otišla u Italiju? Pa, skupili smo nešto para da mogu da odem i odmah sam tamo krenula s borbom. Dve stipendije koje sam pomenula gore u mejlu u prvoj godini nisam dobila iz nekoliko razloga, no počela sam da radim kao bebisiterka čim sam se doselila ovde pa sam tako s mukom provela prvu godinu, a u drugoj sam uspela da dobijem i stipendije i bolji posao, tako da me je tada, blago reći, bog konačno pogledao.

Za tri dana branim master rad, a posao imam već godinu i po dana. Stvari su, dakle, nemoguće samo ako čekamo na premijera da ih reši. Ne možda zato što on to nužno ne može, već što nas Srba ipak ima nekoliko miliona, pa treba dugo čekati na red. J